Кад сам се одлучивао за животну професију, нисам одабрао ни једну од професија које данас имају много бољу "прођу". Нисам ни шверцер, ни лекар, ни политичар, па чак ни новинар. Уместо тога отишао сам на стрампутицу и постао компјутерски инжењер. То у преводу значи да након тешких и дугачких студија које сам завршио у року на електротехничком факултету у Београду, имате нешто као специјализацију, слично као што имају лекари, с тим што је овде то незванично, тешко, скупо, и траје око пет година док не постанете самостални из неке области.

Бавио сам се рачунарском техником и електрoником. Историјски, ове области су у последњих 40 година доживљавале такве промене какве рецимо правне и економске науке, уз дужно поштовање ових професија, нису доживеле у целокупној својој историји од кад постоје. То подразумева да је већина инжењера електронике и компјутерских инжењера морала у просеку да сваких пар година скоро потпуно промени хардверске и софтверске алате којима ради. Да све буде још (не)згодније, овом приликом мењале су се радикално и стручне методологије рада.

Ради илустрације, то би било као када би кардио-хирург сваке две године мењао комплетан метод, алат, па чак и основне поставке рада на отвореном срцу. Или као када би правник уместо учења појединих амандмана на законске норме морао сваке две године да научи и примењује нов устав, и потпуно нове законе, као да је прешао у другу државу!

Можда баш због свих тих перипетија кроз које смо моје колеге и ја прошли, имамо посебан став према нашој струци и има нас много који се њоме бавимо не само као професијом већ и као хобијем. Међу њима је, ето, и моја маленкост.